Đ. Marković (1978): Monumenti – uvertira za mir

Orkestarsko delo Monumenti – uvertira za mir kompozitorska je porudžbina fondacije Novi Sad EPK 2022. U nastojanju da doprinese ideji poručioca, ali i čitavoj ideji projekta „Za nove mostove“, kompozitor Đorđe Marković objašnjava: „Od početka stvaranja razmišljao sam kako da muziku povežem sa pojmovnim sadržajem, te sam odlučio da se poslužim jednostavnim postupkom referisanja na dela koja već imaju izgrađene takve asocijativno-značenjske veze. Ukratko, koristio sam materijal Betovenove Devete simfonije, ponekad samo motiv, nekad citat, i reminiscencije na delo U spomen žrtvama Hirošime Kžištofa Pendereckog. Poznato je da Betovenova Deveta u svom završnom stavu koristi Odu radosti koja, zahvaljujući svom tekstualnom sadržaju, simboliše mir, te simfonija u celini, na neki način, deli istu simboliku i najbliža je savremenim antiratnim i mirovnim idejama. Drugo delo koje na sasvim suprotan način nosi antiratni, mirovni karakter – delo U spomen žrtvama Hirošime Kžištofa Pendereckog – ima karakter blizak tzv. kulturi sećanja kojom se čuvaju određeni važni sadržaji kao ’mesta savesti’ i opomene. Dakle, dva suprotna pristupa ideji mira, dva suprotna, kontrastna muzička materijala… Glavni naslov kompozicije – Monumenti – sa jedne strane referiše na kulturu sećanja (kao spomenik, spomen) a sa druge, budući da je delo namenjeno izvođenju na otvorenom, izražava i nešto veliko, grandiozno, monumentalno, pa čak i uzvišeno (greatness, sublime).“

L. v. Betoven (1770-1827): Koncert za klavir i orkestar br. 1 u C-duru, op. 15

Prvi koncert za klavir i orkestar L. v. Betovena, od ukupno pet koliko ih je napisao, spada u maestrov rani period stvaranja. Komponovan 1795,  a zatim redigovan i izdat 1801, mnogo duguje Hajdnu i Mocartu što se tiče orkestracije i forme, ali je po harmonskom jeziku već jasno da je reč o kompozitoru-vizionaru koji će iz klasične zakoračiti u epohu romantizma. Verovatno da je na praizvedbi, u Beču, 29. marta 1795, solista bio sam kompozitor. Betovenov prijatelj, Franc Vegeler, tvrdi da je treći, poslednji stav nastao dva dana pred premijerno izvođenje. Četiri osobe hitno su angažovane da rukom raspišu štimove za orkestar. Za ovaj koncert, Betoven je napisao kadence za solistu (u poslednjem stavu čak dve, kraće), što do tada nije bila uobičajena praksa. U 20. veku, nekoliko velikih pijanista, među kojima su V. Kempf i G. Guld,  napisalo je svoje verzije kadenci koje se ponekad koriste umesto kompozitorovih. Ovaj koncert pleni po jednostavnosti tema, ali njihova kasnija obrada ukazuje na genija koji je zahvaljujući svojoj muzici postao besmrtan.

A. Dvoržak (1841-1904): Simfonija br. 9 u e-molu, op. 95, „Iz Novog sveta“

Simfonija iz Novog sveta Antonjina Dvoržaka (Antonín Dvořák) nastala je 1893, dok je maestro bio direktor Nacionalnog konzervatorijuma muzike Amerike (1892-1895). Premijerno je izvedena iste godine u Njujorku. Reč je o kompozitorskoj narudžbini Njujorške filharmonije koja je delo premijerno i izvela pod palicom maestra Antona Zajdla (Anton Seidl). Dvoržak se, za vreme svog boravka u Americi, zainteresovao za muziku Indijanaca i Afro-Amerikanaca. Takođe, slušao je svoje studente dok izvode crnačke duhovne pesme i uspeo da pronikne u njihov tonski sklop. Kompozitor u ovoj simfoniji, međutim, nije koristio citate pesama koje je upoznao, već je uspeo da kreira teme u njihovom duhu, te da ih „zaogrne“ najrecentnijim elementima evropske kompozicione tehnike njegovog vremena, uz efektno korišćenje boja orkestarskih instrumenata, i naravno, uz elemente sopstvenog muzičkog nasleđa Češke. Zato je čuveni dirigent, Leonard Bernštajn (Leonard Bernstein), za ovo delo tvrdio da je „multinacionalno“. Zbog svog atraktivnog i afirmativnog naziva, ali i zbog kvaliteta same muzike, ovo je jedna od najizvođenijih simfonija na svetu. Astronaut Nil Armstrong poneo je snimak Simfonije iz Novog sveta u misiji Apolo 11, u kojoj je, kao prvi čovek, stupio nogom na Mesec.